Животопис Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског и Администратора франкфуртског и све Немачке господина АНДРЕЈА (Ћилерџића)

Епископ Андреј (Ћилерџић) рођен је 21. 8. 1961. у Оснабрику (СР Немачка), као други син протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића и мајке Маријане.
Епископ Андреј

Основну школу и гимназију завршио је у Диселдорфу (СР Немачка), а после матуре боравио је годину дана на Светој Гори (1980-1981).

На Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду уписао се септембра 1981, а дипломирао 25. марта 1986. године.

У манастиру Високим Дечанима, 7. јануара 1987, замонашио га је његов духовник, тада јеромонах, а сада Епископ бачки Г. Иринеј. У чин јерођакона рукоположио га је 8. марта 1987, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ западноевропски Г. Лаврентије.

Боравио је од 1987. до 1989. на последипломским студијама у Солуну (Грчка) и служио две године као јерођакон у храму Свете Софије у истом граду.

Од 1989. до 1993. службовао је као суплент у Богословији у Призрену, где је био и диригент хора богослова.

У чин јеромонаха рукоположио га је 21. 11. 1990, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ моравички и администратор Епархије бачке Г. Иринеј.

Од 1992. године до избора за Епископа ремезијанског, био је сабрат обитељи Светоархангелског манастира Ковиља у Епархији бачкој.

Од 1993. до 2005. службовао је као секретар Канцеларије за међуцрквене односе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду.

У чин протосинђела произведен је 26. јула 1999, а у чин архимандрита 19. августа 2002. године.

Године 2005/2006. боравио је на студијама француског језика у Босолеју/Монте Карлу (Француска).

Од 2006. до 2008. службовао је као доцент за комуникацију и саветник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа.

Од 2008. године, у својству докторанда и научног сарадника, бавио се истраживањем православне еклисиологије на Институту за православну теологију Универзитета у Минхену. У мају 2010. године, Савет професора изабрао га је за асистента на Катедри за православну догматику. У Минхену је богослужио у грчком православном храму Свих Светих, као и у капели Светог Николаја Руске Заграничне Цркве града Минхена.

За викарног епископа Патријарха српског, са титулом Епископа ремезијанског, изабран је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном у Београду од 16. до 27. маја 2011. Говори више страних језика: немачки, грчки, италијански, енглески и француски; служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком. Познат је као један од најбољих познавалаца црквеног појања, а у народу је познат као одушевљен предавач и надахнут проповедник Христове благовести.

Током свог дугог служења у Српској Православној Цркви, учествовао је на многим међуцрквеним и међународним конференцијама, у богословским дијалозима и трибинама широм Европе, у Африци и Азији. Био је изасланик Српске Православне Цркве у Светском Савету Цркава и у Конференцији Европских Цркава у Женеви.

Члан је више европских мировних иницијатива и удружења: Аустријског форума „Пут наде“ у Грацу, Друштва немачко-српског пријатељства у Минхену (Немачка), Грчког музичког удружења у Минхену, Академије за социјалну, националну и културну сарадњу у Вуперталу (Немачка) и др. За време несрећног грађанског рата у бившој Југославији, од 1992. до 1995, и 1999. године, био је познат у народу као духовник ратној сирочади, ратним инвалидима и избеглицама које је, као сабрат манастира Ковиља и службеник Српске Патријаршије, а у сарадњи са црквеним институцијама у Грчкој, Немачкој, Аустрији, Италији и Француској, прихватао и збрињавао.

На редовном заседању Светог архијерејског Сабора одржаном од 14. до 24. маја 2014. године, изабран је за првог Епископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу. У свештени трон Епископа аустријско-швајцарских уведен је 21. јула 2014. године.

Oдлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке.

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

† Протојереј Ставрофор Жарко Мирковић (1935 – † 2011)

Први парох нирнбершки

Био парох од оснивања парохије 1973 до 1977 године.

На територији Северне Баварске у току седамдесетих година нашао се већи број Срба православне вере који су дошли ради привременог посла. Највећа концентрација била је у Нирнбергу и оклолини. Епископ Лаврентије је децембра 1973. године основао парохију светих Кирила и Методија за православне Србе Нирнберга и околине и поставио свештеника Жарка Мирковића за првог пароха нирнбершког.

У понедељак 8. августа 2011. године у 77. години живота у Отави, престало је да куца племенито срце Протојереја Ставрофора Жарка Мирковића родом из Коштунића у Србији, од оца Милете и мајке Драге Мирковић.

За време његове активне свештеничке службе прота Жарко увек је помагао својим парохијанима, а несебично је унапређивао и изграђивао парохије на којима је службовао, у Грабовцу и Сланкамену у Србији, Линцу у Аустрији, Сарбрикену и Нирнбергу у Немачкој, Монроу и Хат Спрингсу у Америци и у Отави у Канади.

Родбина и пријатељи у Канади опростили су се од покојног проте Жарка приликом помена у цркви Светог Стефана у Отави у Канади у петак 12. августа 2011. године од 6 сати после подне до 9 сати увече. Мали помен обављен је у 7:30 сати увече.

Света Литургија обављена је у суботу 13. августа 2011. године са почетком у 9 сати пре подне, са опелом у 10:30 сати пре подне у цркви Светог Стефана у Отави.

Родбина и пријатељи у Америци опростили су се од покојног проте Жарка приликом помена у манастиру Светог Саве у понедељак 15. августа 2011. године у 3 сата после подне.

После помена обављена је сахрана на манастирском гробљу.

Протојереј Ставрофор Душан Колунџић
парох нирнбершки у пензији

Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 01. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 01. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.

Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.

Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.

1981. године одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.

После пензионисања 2004. године живи у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно служи у тој, као и суседним епархијама, проповеда и држи предавања на разне теме, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову и припрема ходочаснике за Манастир Хиландар. Тренутно је завршио Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске.

Са супругом Катицом има два сина, Мирка, вероучитеља у Бечу и јереја Радомира, пароха у Берлину.

Протојереј Ставрофор Душан Колунџић парох нирнбершки у пензији  Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 01. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 01. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.  Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.  Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.  1981. године одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.  После пензионисања 2004. године живи у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно служи у тој, као и суседним епархијама, проповеда и држи предавања на разне теме, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову и припрема ходочаснике за Манастир Хиландар. Тренутно је завршио Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске.  Са супругом Катицом има два сина, Мирка, вероучитеља у Бечу и јереја Радомира, пароха у Берлину.

Dipl. theol. Протопрезвитер-ставрофор Маринкo Радмилo

Протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, рођен је 08. априла 1961. године у Шипову. Одрастао је у Футогу крај Новог Сада. После основног образовања уписао се у Богословију, коју завршава у Призрену 1983. године. После завршене Богословије, студирао је на Богословском факултету у Београду. Дипломирао на Богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи. Венчан је 19.10.1991. године са Зором рођ. Виларет из Рудог. Имају сина Марка рођеног 1993. године у Новом Саду и кћерку Марију рођену 1998. године у Штутгарту. Рукоположен у чин ђакона на Спасовдан у манастиру Беочину, а за свештеника о празнику Духова у манастиру Јаску 1992. године од стране епископа сремског Василија и постављен за пароха у Лединцима. На парохији у Лединцима остаје до 1995. кад прелази у Епархију средњоевропску и бива постављен за другог пароха у Штутгарту. По потреби службе са 1. јулом 2004. године премештен је и постављен за првог пароха нирнбершке парохије где се и данас налази.

Протопрезвитер-ставрофор Милорад Јовановић

Протопрезвитер-ставрофор Милорад Јовановић рођен 10. Јануара 1965. у Буљевићима код Милића. Основну школу завршио у Бечу, а Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену 1991. године. Рукоположен за Ђакона 21. марта 1992. у Химелстиру, а у чин презвитера 29.марта 1992. године у Трсту у цркви Светога Спиридона. Ожењен са супругом Миленом рођ. Јурошевић и има три кћерке: Јелену, Наташу и Кристину. На прву парохију постављен је 1. јуна 1992. године на парохију за Баден са седиштем у Карлсруеу. За пароха друге парохије у Нирнбергу постављен је 1.јула 2004. године.

Dipl. theol. Протопрезвитер Златибор Којадиновић

Протопрезвитер Златибор Којадиновић рођен је 24. априла 1971 године у Растуши, општина Теслић, од оца Драгутина и мајке Маре Којадиновић рођ. Шљивић. Основну школу је завршио у Чечави. Средњу саобраћајну школу је завршио 1989 године у Марибору. Студирао је и Дипломирао на Богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи 2012 године. Од 1993 године живи и ради у Немачкој у граду Нирнбергу. Свету тајну брака је склопио 05. јула 1997 у Нирнбергу, са Росом Мићевић из Нирнберга. У браку имају два сина Јована рођеног 2006 године и Стефана рођеног 2012 године. Запослен је и ради на два места. За чтеца га је произвео Епископ Г. Константин 2008 године. Рукоположен у чин ђакона на Васкрс 2010. Одликован је правом ношења црвеног појаса 22. јула 2012 године. Достојанством Протођакона одликован је 05. октобра 2014 године. Епископ Сергије га је рукоположио у чин презвитера на празник Светог Николаја мирликискога чудотворца 19. децембра 2017 године на истој служби га је и одликовао протопрезвитерским чином за ревнос у свештенопастирској служби, као и за савесно обављање свих дужности у славу свете Цркве Христове.

Ђакон Марко Радмило

Ђакон Марко Радмило, рођен је 10. јуна 1993 у Новом Саду од благочестивих родитеља, протопрезвитера-ставрофора Маринка Радмило и протинице Зоре (рођ. Виларет) Радмило. Одрастао је у Штутгарту и Нирнбергу. После основног образовања, по благослову тадашњег Епископа средњеевропског г. Константина, уписује петоразредну богословију „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу (Црна Гора) 2009. године, коју је матурирао одличним успехом 2014. године. Након средњег богословског образовања, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, уписује Богословски факултет „Свети Василије Острошки“ у Фочи 2014. године. Венчан је 30. јула 2017. године у Сремским Карловцима са Драганом (рођ. Балаћ) из Шипова.
Рукоположен у чин ђакона на дан Светога пророка Илије у Катедралном храму у Сремским Карловцима, од стране Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке г. Сергија. Од 1. Септембра 2017 постављен за парохијског ђакона при храму Светих Ћирила и Методија у Нирнбергу.