Episkop Sergej
СЕРГИЈЕ ЕПИСКОП ФРАНКФУРТСКИ И СВЕ НЕМАЧКЕ

СЕРГИЈЕ ЕПИСКОП ФРАНКФУРТСКИ И СВЕ НЕМАЧКЕ (Карановић) рођен је 4. јула 1975. године од родитеља, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, у Бачкој Паланци, добивши на крштењу име Зоран.

Према породичном поријеклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода. Основну школу завршио је у родном мјесту, одакле 1990. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крка. Школовање у овом богословском училишту завршава са успјехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког Г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпјела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици “мерзости запушченија”. Било је неке симболике да у години највеће опустјелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.

Услијед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, положивши завјет послушности, безбрачности и сиромаштва, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, гдје га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Њемачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском Г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997./1998. године одлази на усавршавање њемачког језика у Регенсбург.

По завршетку овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа.
Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.

Од 1998. до 2002. године, предавао је вјеронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у дјелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послијератним годинама био изазов прожет неповјерењем и искушењима порушених међуљудских и међувјерских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намјесника у намјесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапријеђује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.

Године 2001. положио је стручни испит за вјероучитеља на Православном богословском факултету у Београду.
Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.

На Благовијести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, 2005. године одлази у Грчку, гдје на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.

Услијед труда у обнови манастира Рмањ, прије свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.

Дана 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.

У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија (Сладојевића), на Благовијести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, гдје га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, а на редовном прољетном засједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја 2014. године.

† Протојереј Ставрофор Жарко Мирковић (1935 – † 2011)

Први парох нирнбершки

Био парох од оснивања парохије 1973 до 1977 године.

На територији Северне Баварске у току седамдесетих година нашао се већи број Срба православне вере који су дошли ради привременог посла. Највећа концентрација била је у Нирнбергу и оклолини. Епископ Лаврентије је децембра 1973. године основао парохију светих Кирила и Методија за православне Србе Нирнберга и околине и поставио свештеника Жарка Мирковића за првог пароха нирнбершког.

У понедељак 8. августа 2011. године у 77. години живота у Отави, престало је да куца племенито срце Протојереја Ставрофора Жарка Мирковића родом из Коштунића у Србији, од оца Милете и мајке Драге Мирковић.

За време његове активне свештеничке службе прота Жарко увек је помагао својим парохијанима, а несебично је унапређивао и изграђивао парохије на којима је службовао, у Грабовцу и Сланкамену у Србији, Линцу у Аустрији, Сарбрикену и Нирнбергу у Немачкој, Монроу и Хат Спрингсу у Америци и у Отави у Канади.

Родбина и пријатељи у Канади опростили су се од покојног проте Жарка приликом помена у цркви Светог Стефана у Отави у Канади у петак 12. августа 2011. године од 6 сати после подне до 9 сати увече. Мали помен обављен је у 7:30 сати увече.

Света Литургија обављена је у суботу 13. августа 2011. године са почетком у 9 сати пре подне, са опелом у 10:30 сати пре подне у цркви Светог Стефана у Отави.

Родбина и пријатељи у Америци опростили су се од покојног проте Жарка приликом помена у манастиру Светог Саве у понедељак 15. августа 2011. године у 3 сата после подне.

После помена обављена је сахрана на манастирском гробљу.

Протојереј Ставрофор Душан Колунџић
парох нирнбершки у пензији

Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 01. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 01. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.

Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.

Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.

1981. године одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.

После пензионисања 2004. године живи у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно служи у тој, као и суседним епархијама, проповеда и држи предавања на разне теме, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову и припрема ходочаснике за Манастир Хиландар. Тренутно је завршио Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске.

Са супругом Катицом има два сина, Мирка, вероучитеља у Бечу и јереја Радомира, пароха у Берлину.

Протојереј Ставрофор Душан Колунџић парох нирнбершки у пензији  Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 01. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 01. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године.  Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима.  Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену.  1981. године одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године.  После пензионисања 2004. године живи у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно служи у тој, као и суседним епархијама, проповеда и држи предавања на разне теме, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову и припрема ходочаснике за Манастир Хиландар. Тренутно је завршио Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске.  Са супругом Катицом има два сина, Мирка, вероучитеља у Бечу и јереја Радомира, пароха у Берлину.

Dipl. theol. Протопрезвитер-ставрофор Маринкo Радмилo

Протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, рођен је 08. априла 1961. године у Шипову. Одрастао је у Футогу крај Новог Сада. После основног образовања уписао се у Богословију, коју завршава у Призрену 1983. године. После завршене Богословије, студирао је на Богословском факултету у Београду. Дипломирао на Богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи. Венчан је 19.10.1991. године са Зором рођ. Виларет из Рудог. Имају сина Марка рођеног 1993. године у Новом Саду и кћерку Марију рођену 1998. године у Штутгарту. Рукоположен у чин ђакона на Спасовдан у манастиру Беочину, а за свештеника о празнику Духова у манастиру Јаску 1992. године од стране епископа сремског Василија и постављен за пароха у Лединцима. На парохији у Лединцима остаје до 1995. кад прелази у Епархију средњоевропску и бива постављен за другог пароха у Штутгарту. По потреби службе са 1. јулом 2004. године премештен је и постављен за првог пароха нирнбершке парохије где се и данас налази.

Протопрезвитер-ставрофор Милорад Јовановић

Протопрезвитер-ставрофор Милорад Јовановић рођен 10. Јануара 1965. у Буљевићима код Милића. Основну школу завршио у Бечу, а Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену 1991. године. Рукоположен за Ђакона 21. марта 1992. у Химелстиру, а у чин презвитера 29.марта 1992. године у Трсту у цркви Светога Спиридона. Ожењен са супругом Миленом рођ. Јурошевић и има три кћерке: Јелену, Наташу и Кристину. На прву парохију постављен је 1. јуна 1992. године на парохију за Баден са седиштем у Карлсруеу. За пароха друге парохије у Нирнбергу постављен је 1.јула 2004. године.

Dipl. theol. Протопрезвитер Златибор Којадиновић

Протопрезвитер Златибор Којадиновић рођен је 24. априла 1971 године у Растуши, општина Теслић, од оца Драгутина и мајке Маре Којадиновић рођ. Шљивић. Основну школу је завршио у Чечави. Средњу саобраћајну школу је завршио 1989 године у Марибору. Студирао је и Дипломирао на Богословском факултету Св. Василија Острошког у Фочи 2012 године. Од 1993 године живи и ради у Немачкој у граду Нирнбергу. Свету тајну брака је склопио 05. јула 1997 у Нирнбергу, са Росом Мићевић из Нирнберга. У браку имају два сина Јована рођеног 2006 године и Стефана рођеног 2012 године. Запослен је и ради на два места. За чтеца га је произвео Епископ Г. Константин 2008 године. Рукоположен у чин ђакона на Васкрс 2010. Одликован је правом ношења црвеног појаса 22. јула 2012 године. Достојанством Протођакона одликован је 05. октобра 2014 године. Епископ Сергије га је рукоположио у чин презвитера на празник Светог Николаја мирликискога чудотворца 19. децембра 2017 године на истој служби га је и одликовао протопрезвитерским чином за ревнос у свештенопастирској служби, као и за савесно обављање свих дужности у славу свете Цркве Христове.